Kratka istorija interneta

Bruce Sterling—bruces@well.sf.ca.us
Nije za komercijalnu upotrebu
Iz časopisa Fantazije i naučne fantastike, Februar 1993. F&SF, Box 56, Cornwall CT 06753

Pre nekih 30 godina američka Rand Korporacija, najistaknutiji predstavnik hladnoratovski orijentisanih korporacija, suočila se sa čudnim strateškim problemom. Kako da američke vlasti uspešno komuniciraju nakon nuklearnog rata? Postnuklearna Amerika bi imala potrebu za mrežom sa koje izdaje naređenja i kontroliše, povezana od grada do grada, od države do države, od baze do baze. No bez obzira kako bi ta mreža bila oklopljena ili zaštićena, njeni prekidači i žice bi uvek bili uništivi napadom nuklearnih bombi. Nuklearni napad bi učinio neupotrebljivom bilo koju mrežu koju bi ljudi bili u stanju da naprave. A kako bi i sama mreža bila upravljana i kontrolisana? Bilo koja centralna vlast, bilo koja centralna vrhovna mreža bila bi ocigledna i prva meta neprijateljskih raketa. Rand je dugo mozgao nad ovim problemom u dubokoj vojnoj tajnosti da bi na kraju došao do zapanjujuceg rešenja. Predlog Korporacije Rand (predstavnik Rand radne grupe Paul Boran) objavljen je 1964.god. Na prvom mestu, mreža „ ne bi imala ikakvu centralnu vlast“. štaviše, bila bi tako „stvorena da od samog početka radi u krpama“. Principi su bili jednostavni. Za samu mrežu bi se pretpostavilo da je nepouzdana u svako doba. Bila bi stvorena tako da od početka njene primene transcendentalno prolazi kroz sopstvenu nepouzdanost. Svi čvorovi u mreži bili bi međusobno jednakog statusa, svaki bi čvor imao autoritet da stvara, prenosi i prima poruke, dok bi same poruke bile podeljene u pakete i svaki paket zasebno adresiran. Svaki od tih paketa bi kretao sa odredjenog izvornog čvora, a završavao na nekom drugom određenom čvoru odredišta. Svaki paket bi putovao kroz mrežu na individualnoj osnovi. Koji je specifični put prošao taj paket bilo bi nevažno. Samo konačni rezultati su ono što je bitno. U osnovi, paket bi bio kao vrući krompir koji se prebacuje sa jednog čvora na drugi, vise ili manje u smeru njegovog odredišta sve dok ne završi na pravom mestu. Ako bi veliki deo mreže bio raznesen-uništen to jednostavno ne bi ni bilo važno, paketi bi ostali vitalni i bili preneseni preko mreže čvorovima koji su uspeli da prežive. Ovaj prilično slučajni sistem dostave može da bude neefikasan (posebno ako ga poredimo sa npr. telefonskim sistemom) ali bi bio izuzetno izdržljiv.

Tokom 60-tih ova intrigantna ideja o decentralizovanoj, neuništivoj mreži koja prenosi pakete bila je prisutna kod korporacija Rand, MIT i UCLA. Nacionalna laboratorija za fiziku u Velikoj Britaniji uspostavila je prvu test mrežu na ovim principima 1968. Nedugo zatim Pentagonova agencija za razvojne istražne projekte odlučila je da investira u jedan veći i ambiciozniji projekat u SAD. Čvorovi te mreže trebalo je da budu superkompjuteri velike brzine (ili ono što se u to vreme smatralo superkompjuterima). To su bile retke i skupe mašine kojima je zaista trebao dobar rad na mreži, a za dobrobit nacionalnih istraživačkih i razvojnih projekata.

U jesen 1969. prvi takav superkompjuter je instaliran u UCLA- Kalifornijski Univerzitet u Los Andjelesu. Do Decembra te godine bilo je četiri kompjutera na novostvorenoj mreži koji su nazvani ARPANET, po svom sponzoru Pentagonu. Kompjuteri su mogli da prebacuju podatke na za to odredjenoj liniji za prenos velike brzine. Mogli su čak da budu programirani sa daljine sa drugih kompjutera. Zahvaljujući ARPANET-u naučnici i istrazivači su mogli na velike daljine da dele i razmenjuju informacije sa kompjutera. To je bilo prilično zgodno jer je rad sa kompjuterima ranih 70-ih bio skup. 1971. godine bilo ih je petnaest, a do 1972. godine tidesetsedam i to je bilo dobro. No vec druge godine od svog rada jedna čudna činjenica je postala jasna. Korisnici ARPANET-a su deformisali prvobitnu namenu mreže i pretvorili je u državno subvencionisanu elektronsku poštu. Ono sto se najvise prenosilo na ARPANET-u nisu bili podaci na veliku daljinu već razne vesti i lične poruke. Istraživači su koristili ARPANET da bi sarađivali na raznim projektima, razmenjivali beleške sa radova i konačno prepisivali tračeve i slali sentimentalne poruke. Svaki korisnik je imao svoju adresu za elektronsku poštu koju su koristili za komunikaciju sa drugima i pokazali su mnogo veći entuzijazam za to nego za naučne rasprave. Nije prošlo mnogo i ARPANET je izmislio mailing listu- tehnika kojom ista poruka može biti poslata automatski velikom broju mrežnih korisnika. Interesantno je reci da je prva zaista velika mailing lista bila „Zaljubljenici u naučnu fantastiku“ posvećena ljubiteljima naučne fantastike. Rasprave o naučnoj fantastici na mreži nisu imale mnogo veze sa poslom, stoga su mnogi nadređeni u ARPANET-u sa podozrenjem na to gledali ali to nije pomoglo. Tokom 70-ih ARPA mreža je porasla a njena decentralizovana struktura je učinila da se lako rasiri. Za razliku od standardnih korporacijskih kompjuterskih mreža, ARPA mreža je mogla da prihvati mnogo različitih vrsta mašina. Sve dok svaka pojedinačna mašina može da govori novim jezikom bez granica koji se koristi u novoj anarhicnoj mreži, postaje nebitno njeno tržišno ime, njen sadržaj pa čak i vlasnik.

Originalni standard za komunikaciju koriscen u ARPANET-u je bio poznat kao NCP „Network Control Protocol“ ali kako je vreme prolazilo i razvijala se tehnika NCP je prevaziđen novim, savršenijim standardom višeg nivoa poznat kao TCP/IP „Transmission Control Protocol“; pretvara poruke u ogranke paketa na izvoru da bi ih ponovo spojio u poruku na njenom odredistu. IP ili „ Internet Protocol“ se bavi adresiranjem, obezbeđuje da paketi putuju preko više čvorova pa čak i preko više mreža sa više različitih standarda kao sto su Ethernet, FDDI i X.25. Vec 1977. TCP/IP su koristile druge mreže da se povežu na ARPANET. Sam ARPANET je ostao prilično cvrsto kontrolisan i to bar do 1983. godine kada se njen vojni deo odvojio i postao MILNET. Ali TCP/IP ih je sve povezivao. I sam ARPANET, iako je rastao, postajao je sve manji i manji usred ogromne narastajuce galaksije ostalih kompjutera koji su se povezivali. Kako su proticale 70-e i 80-e, vise različitih društvenih grupa je vec posedovalo moćne kompjutere. Bilo je prilično lako povezati ove kompjutere na narastajuću mrežu nad mrežama. Kad je koriscenje TCP/IP postalo uobičajeno, druge mreže su pale u digitalni zagrljaj Interneta i konfuzno mu se pridružile. Pošto je softver TCP/IP bio javnog domena, a osnovna tehnologija decentralizovana i anarhicna po samoj prirodi, bilo je teško zaustaviti ljude da uskaču i da se povezuju. Činjenica je da niko nije ni želeo da ih zaustavi od pristupanja kompleksnoj i razgranatoj mreži koja će postati poznata kao „ INTERNET“. Poreskog obveznika povezivanje na Internet košta malo ili nista s’obzirom da je svaki čvor nezavisan i mora da brine o sopstvenom finansiranju i tehnickim uslovima. Što ih je više to je jednostavnije. Kao i sa telefonskom mrežom, tako je i kompjuterska postala daleko više vredna kada joj se priključio veliki deo čovečanstva i sredstava. Telefaks ima koristi samo ako ga i svi drugi imaju. Dok to nije tako ostaje samo kuriozitet. Za neko vreme i ARPANET je to bio ali zatim je kompjuterska mreža postala krajnja neophodnost.

1984. godine mreži se priključuje i Nacionalna Fondacija Nauke (National Science Foundation). Novi NSFNET je predstavljao neverovatan korak napred u tehničkom smislu jer je imao novije, brže i bolje superkompjutere i konstantno se obnavljao i širio 1986. 1988 i 1990. Uključile su se i druge vladine agencije kao sto su NASA, Nacionalni Institut za zdravlje i vladin ogranak za energiju. Čvorovi ove narastajuće mreže nad mrežama su bili klasirani na osnovne vrste. Strani kompjuteri i nekoliko američkih izabralo je da se prepoznaju po njihovoj geografskoj poziciji. Ostali su bili grupisani na 6 osnovnih Internet „ domena“ : GOV, MIL, EDU, COM, ORG i NET (neprilicna abrevijacija s’ obzirom da su ovo standardne norme TCP/IP Protokola). GOV, MIL, EDU su oznacavali vladine, vojne i obrazovne institucije, koji su i pioniri Interneta jer je i sam ARPANET poceo da radi kao vezba za nacionalnu sigurnost. COM je označavalo komercijalne institucije, a ORG sve ostale neprofitne organizacije. ARPANET se zvanično ugasio 1989.godine, srećna žrtva svog sopstvenog neverovatnog uspeha. Njegovi korisnici jedva da su to i primetili jer su se njegove funkcije ne samo nastavile vec kontinuirano poboljšavale. Korišćenje TCP/IP standarda u kompjuterskoj mreži je sada globalno. 1971, samo dvadeset jednu godinu ranije u ARPANET mreži postojala su samo 4 kompjutera. Danas je desetine hiljada kompjutera iz 42 zemlje sveta povezano na Internet i svaki dan ih je sve više a tri ili četiri miliona osoba koristi ovu majku svih kompjuterskih mreža. Internet je narocito popularan među naučnicima i najverovatnije je najvažniji naučni instrument kasnog 20-og veka. Pristup koji on omogućuje ne samo naučnim podacima vec i ličnoj komunikaciji ubrzao je korake naučnog istrazivanja. širenje Interneta ranih 90-ih je zapanjujuće, širi se brže od mobilnih telefona i telefaksa. Prošle godine Internet je svakog meseca rastao za 20 procenata. Broj kompjutera sa direktnom vezom preko TCP/IP se od 1988 svake godine udvostručavao. Internet se seli iz svoje prvobitne kolevke u osnovne i više škole, u javne biblioteke ali i u komercijalni sektor.
Zašto ljudi žele „ da budu na Internetu“? Jedan od glavnih razloga je jednostavno sloboda. Internet je redak primer prave moderne funkcionalne anarhije. Ne postoji „Internet Inc.“ Nema zvanične cenzure, nema šefova, upravljačkog kolegijuma ni akcionista. U osnovi svaki kompjuter se može obratiti drugom kao sebi ravnom sve dok poštuje pravila TCP/IP protokola koja su striktno tehnička, a ne društvena ili politička (bilo je nekih bitki u vezi sa komercijalnom upotrebom interneta, ali i ta situacija se menja jer poslovni sektor obezbeđuje svoje sopstvene linkove).

Internet je dobar posao jer za razliku od telefonskog sistema ne naplaćuje upotrebu za veliku daljinu. Za razliku od većine komercijalnih kompjuterskih mreža ne naplaćuje za vreme koje si proveo na njemu. Internet koji zvanično i ne postoji kao posebno telo nikad ništa ne naplaćuje. Svaka grupa ljudi koja se na njega priključuje je odgovorna za svoj kompjuter i njegov deo linije. Anarhija na Internetu vam može izgledati čudna ili čak neprirodna ali ima sigurno duboko i pravo značenje. To vam je kao anarhija engleskog jezika; niko ne rentira engleski i niko ga ne poseduje. Mnogo osoba zarađuje koristeći engleski jezik ali on je društveno vlasništvo, javno dobro. To isto važi za Internet. Kako bi bilo kad bi engleski jezik imao svog predsednika, da li bi bio bolji kad bi imao rukovodeći kadar? Najverovatnije bi bilo manje novih reči, manje svežih ideja. Tako i ljudi koji su na Internetu misle o svojoj instituciji. On je institucija koja se opire da bude institucionalisana. Internet pripada svima i nikome.

Ipak, sve njegove različite grupe imaju zahteve. Poslovni ljudi žele da ga stave na čvršći finansijski nivo. Vlada želi da bude vise i potpunije regulisan. Akademičari žele da bude posvećen školskom istraživanju. Vojska želi da bude siguran i otporan na špijunažu itd. Svi ovi izvori sukoba ostaju u nesigurnoj ravnoteži i Internet za sada ostaje u blagodarno anarhičnim uslovima. Nekada su kompjuteri NSFNET-a i njegove super-brze linije bili „ zaleđina“ Interneta, a njihovi vlasnici su se mogli praviti važni ali danas takvih zaleđina ima u Kanadi, Japanu i Evropi, da ne pominjemo i mnoštvo komercijalnih kompjutera. Danas i vaš kućni kompjuter predstavlja Internet čvor i mozete da ga ponesete ispod miške, a uskoro najverovatnije i na ruci.

Ali, šta to neko radi sa Internetom? U osnovi 4 stvari; pošta, grupne diskusije, transfer podataka i rad sa kompjuterom na daljinu. Internet pošta je poznata kao „e-mail“ i liči na telefaks. To je elektronski tekst za čije slanje ne plaćate ništa (bar ne direktno) i globalnog je dohvata. E- mail-om možete poslati softwer, izvesne oblike kompresovanih digitalnih slika, a radi se i na drugim vidovima poššte. Grupne diskusije su svet za sebe. Ovaj svet novosti, razgovora i argumenata je uglavnom poznat kao „usenet“ i zaista je razlicit od Interneta. Vise lici na gomilu gladnih ljudi koja ce u potrazi za tračevima i svakojakim vestima biti nošena Internet strujama dok ne nađe dvorište koje pravi roštilj. Usenet nije toliko fizička mreža koliko je zbir društvenih skupova. U ovom trenutku ima oko 2500 odvojenih grupa na usenet-u i njihove diskusije svaki dan proizvedu oko 7 miliona ukucanih reči komentara. Na Usenet-u teme razgovora su različite i svaki dan ih je sve više i više, osim toga distribuiše razne besplatne elektronske časopise i publikacije. Novosti i e- mail se lako mogu imati preko obicne tel. linije, preko marginalnih Internet ostvarenja kao sto su BIT-NET,UUCP i FIDONET. Poslednje dve upotrebe Interneta, rad kompjuterom na daljinu i prenos podataka zahteva ono što je poznato kao“ direktni Internet pristup“- koristeci TCP/IP. Rad sa kompjuterom na daljinu je bila prvobitna inspiracija za ARPANET i još uvek je korisna njegova upotreba, bar za neke. Programeri sa daljine mogu da otvore i rade na nekom programu, naučnici kontinentima udaljeni koriste moćne superkompjutere, važne biblioteke nude besplatno svoje elektronske kataloge za istraživačke radove, ogromni cd-rom katalozi postaju dostupni korisnicima kao i fantastičan broj besplatnih softvera. Prebacivanje podataka omogućava Internet korisnicima pristup udaljenim kompjuterima i prebacivanje programa ili teksta. Mnogo Internet kompjutera- do sad oko2000 njih- dozvoljava bilo kome da im se anonimno pristupi i da se jednostavno iskopiraju njihovi javni podaci, a to nije mala stvar ako se uzme u obzir da preko direktnog internet pristupa za nekoliko minuta može da se prenese sadržaj velikog broja knjiga. Danas 1992. postoji preko milion takvih javnih fajlova, a još više miliona daje slobodan pristup ljudima koji su upisani kao korisnici. Ovo postaje novi vid izdavaštva gde čitalac jednostavno elektronski kopira ono što mu treba bez obzira na veličinu i besplatno. Novi Internet programi kao sto su „Archie“, „ Gopher“ i „ Wais“ su razvijeni da bi istražili ovo more materijala.

Bezglavi, anarhicni, milionski razgranat Internet širi se kao zaraza. Bilo koji kompjuter dovoljno moćan je potencijalna klica za Internet, a danas se takvi kompjuteri prodaju za manje od 2000 dolara i imaju ih ljudi sirom sveta. Nekadašnja ARPA mreža koja je stvorena da bi obezbedila kontrolu nad post-nuklearnim preživelim društvom je prevaziđena svojim mutantnim detetom- Internetom- koji je potpuno van kontrole i širi se u novoj post hladnoratovskoj eri elektronskog globalnog sela. Širenje Interneta u 90-im podseća na širenje ličnih kompjutera u 70-im- mada je ono čak brže i verovatno važnije. Važnije zato što istim ličnim kompjuterima daje mogućnost da jeftino i jednostavno imaju pristup i sačuvaju informacije i to zaista na planetarnom nivou. U budućnosti će Internet biti sve veći i daleko brži. Komercijalizacija Interneta danas je vrlo vruća tema sa dolaskom svake nove ideje za njegovu komercijalnu upotrebu. Federalna vlada, zadovoljna njegovim neviđenim uspehom je takođe veoma u središtu desavanja. Tako je Kongres SAD u jesen 1991. odobrio petogodišnji 2 biliona dolara vredan projekat za poboljšanje Interneta u Nacionalnoj mreži za istraživanje i obrazovanje NREN. NREN će biti 50 puta brži od bilo koje današnje najbrže mreže tako da bi elektronski transfer čitave Britanske Enciklopedije trajao samo sekund. Kompjuterske mreže sirom sveta imaće trodimenzionalne animirane crteže, radio i mobilna telefonija povezana sa ličnim kompjuterima, glas, televiziju visoke definicije- multimedijalni globalni cirkus. Ili bar to se predviđa i planira. Ono što će Internet biti u budućnosti može dosta da se razlikuje od onoga što je planirano. Planiranje se ne slaže mnogo sa njegovim zaraznim širenjem. Podsetimo se, koliko danas Internet liči na prvobitnu-tamnu ideju komandnog mesta za drustvo koje će preživeti nuklearni rat. To je lepa i srećna ironija.

Kako se prikljucujemo na Internet? Pa- ako nemate kompjuter i modem- nabavite ga. Vaš kompjuter će biti terminal, a obična telefonska linija će vas povezati sa kompjuterom koji je vezan za Internet. Preko Interneta imaćete pristup grupama sa NETNEWS –a i sopstvenu i-mejl adresu. To je ono što zaista vredi imati ali ako imate samo to vi niste zaista na Internetu na pravi način. Ako ste na univerzitetu, možda on ima „odobreni pristup“ TCP/IP internet linijama. Zatražite internet account na za to predviđenom univerzitetskom kompjuteru i moći ćete da odradite i one druge dve funkcije interneta: rad sa kompjuterom na daljinu i prenos podataka. Neki gradovi, kao Klivlend, obezbeđuju slobodno povezivanje. Poslovne kompanije imaju pristup Internetu i voljne su ga prodaju potpisivacima ugovora. Standardni trošak je oko 40 dolara mesečno- koliko košta i pretplata za kablovsku televiziju.

Kako prolaze devedesete, pronaći vezu do Interneta biće sve lakše i jeftinije. Poboljsaće se i lakoća njegovog korišćenja, sto je dobra vest, jer TCP/IP sistem zaista ostavlja puno prostora za razvoj u tom pravcu, a na dobrobit korisnika. Poznavajuci Internet sada ,ili bar učeći o njemu je mudra odluka. Do kraja 20-og veka „poznavati Internet“, kao sto je pre njega bilo „poznavati kompjuter“,- prepotentno će ući u srž vašeg života.